Pod mojon provon olujno je more
A nigdi svitla da mi snage da
Sva jidra spuštan, zašto da se bore
Od jubavi san duša ranjena
I neću nazad, nek me vitar nosi
Jer nisan za te moga živit ja
Kad bog me primi, kad me pita ko si
Od jubavi san duša ranjena

Kad jednom bude kasno za sve riči
Jer nije jubav rana ča se liči
Kad tilo drće ka da vitar puše
Ti dođi meni, ti dođi meni
Da ti skinen križ sa duše

I sve san daje, sve je veća tama
I ne znan više kako san se zva
Jer samo pantin to ča ne bi tija
Od jubavi san duša ranjena